детаљ слике: КРК Арт дизајн

Водвиљ

„Постоји тачка иза које помирење постаје пораз.”

Салман Рушди

Јесен, облаци црни као угљен.

Подне је.

Сврака на ораху штуца, а два пса подно стабла чешу буве један другоме.

М. крампом копа земљу црницу, око канала – проширује га, ваљда.

Копа и копа.

Хукће и уздише, задихан, а зној му цури подно врата.

Долази П. шетајући се улицом.

М. га не примећује.

П. полако шетуцка.

М. га и даље не примећује.

П. прилази, гледа подлачки како М. копа, те наглас виче:

„Охо, еј, ево неки човек нешто копа данас...”, те прилази ближе и поближе, и М. се тога часа окренуо, те погледао у П., који истога трена настави своју малопре наглас започету мисао:

„Аааа, па није то човек, то је мој сусјед...”

М. напрасно постаде црвен у лицу као булка, те се вештачки и на силу насмеја, такође подлачки.

П. тада осети неодољиву потребу да овога тресне лопатом, крампом, или чим другим, по тинтари.

2020.

Хијерархија

„Опростите, племенити, што се сада оглашавам, али морам вас запитати: да ли вам можда треба већа секира? Хмм... одиста, мало вам је то сечиво за мој големи врат, доиста!”, обратио се љубазно човек који је држао главу на пању своме џелату.

„Не брини ти бриге моје, не секирај се ти братац ништа, само, дедер, не померај се да ти случајно не отфикарим и увце, видиш ваљда и сам колико је ово сечиво тешко, с напором га држим... јер главу твоју целу, чисту и усољену морам своме џелату послати, тако да... пази добро: немој ми врдати!”, одговорио је џелат хитро и озбиљно.

„Охоо, нећу, нећу! Не брините се, не мрдам ја! Као каменица ћу бити! Знам ја шта је хијерархија, имао сам и ја шефа!”, одговорио је човек главе на пању, и то му бијаше задње речи, пре но што је крв као из гејзира шикнула из његовога одсеченога врата...

2020.

„Удио ђавла”

„Месија ће доћи онда када више никоме не буде био потребан. Он неће доћи последњег, доћи ће најпоследнијег дана.”

Франц Кафка

„Највеће је лукавство сатанино у томе што нас је обмануо да не постоји.”

Шарл Бодлер

На радију: Шостако́вич, његова Симфония № 7 „Ленинградская”...

„Знате шта је, Ђукановић...”, говори ми професор Спалајковић и вади своју цигару из уста и гаси је у саксију са одвећ жутим и сасушеним кактусом на његовом радном столу, те након кратке станке и његовог такође иритантног кашљуцања, наставља: „и Тесла и Ајнштајн, и Александар Бели били су под утицајем ђавола, сатане, без двојбе...”

„Па, професоре... значи ту је... он, ипак, јелте, постоји?”

„О, да, наравно да постоји! Ту је, међу нама, све ове векове и миленије од како ходамо на двије ноге. Он је ту откако сунце грије овај планет и ово небо... Такозвана највећа научна достигнућа у повести људскога рода само су завара... Бел, Ајнштајн, Тесла, Бор, да, свима њима је манипулирао нитко други до он, рогати, нечастиви...”

„Хм... Како то мислите?”

„Лијепо! И не само они, од Талеса из Милета па до Хокинга, свако ко је пронашао или измислио или открио какву глобалну ’свекорисну’ научну иновацију за свијет у последњих тисућу година! Сви су они били или пуки демонизирани извршитељи воље ђавла, сатане, или су имали какав уговор са њим, или су то били његови материјализирани демони камуфлирани у људским кожама!”

Гледам га нетремице неколико секунди.

„А што се чудите? Коме је користила атомска Ајнштајнова бомба? Да двјеста тисућа жутаћа оде у зрак у једном једином секунду, то јест у пепео? Је ли то највише достигнуће науке нашега доба? А струја? Да немамо струје данас не би било осам неголи осамдесет и осам милијарди људи на планети, не би били овако нездраво повезани, не би водили ратове, не би умирали, мало би примитивније живјели, али би живјели спокојније! Па и сам Тесла је говорио како је он имао редовити контакт са неким тамо нама, обичним смртницима, непознатим цивилизацијама на Венери и Марсу. ’Ајте к врагу! Јесте он имао с неким спиритистички контакт али не сигурно изравно са Венером! Неголи са самим ђавлом! А телефон? Па девет десетина телефонских разговора обавља се данас тако да људима страда прво живчани сустав а онда цијели имунитет и организам! Зашто бих ја требао разговарати са неким људима десетцима и тисућама километара даље, дођи ти пред мене, у очи ме гледај брајко, па да разговарамо! Да! А уопће, зашто бих с неким и разговарао? Што мање информација, то је глава мирнија, драги мој!”

Онда је професор из ладице свога радног стола извадио до пола попијену флашу московскаје Водке и налио себи у грло готово сву преосталу течност из флаше...

А Симфония № 7 са радија и даље је текла, милозвучно и тихо... упоредо са клокотањем Водке низ професорово грло...

Петроварадин, 2023.

Колумбаријум № 8834 

„Задња одлука да се наши посмртни остаци спале и положе у урне и ове овде мишије рупе то јест колумбаријуме, заправо је последњи глас, последњи крик, последњи неопозиви став да не прихватамо Бога... спалити властито мртво тело без покопа, кости самлети и све то скупа набити у једну обичну зделу за цвеће или риболовачку теглу за глисте, то је ужасно... човек некада цео а онда потом сабијен у једну омању киблу... и то у облику прашка за прање рубља, прашка за пециво или пак обичног обалског морског песка по коме керови и деца у доколици летњег одмора пишају и пљују... одлука, дакле, за уништењем властитог тела пре но што је то по природи ствари заповедио Он, природним процесом разлагања и труљења у земљи, такорећи посмртно самоубиство властитог тела није ништа друго до последњи изражени презир према Богу... или можда ипак, дубоко гађење спрам сазнања да ће наше уши, очи, прсте, нос и све друго обилато поручкати дебели бели црви на својој црној гозби...”, прошапутао ми је један постарији господин са црним флором на реверу а затим је раширио црни кишобран над својом главом и изгубио се у сутонској гробљанској магли...

Земун, 2023.

Наднебесје

„Презирем људе који држе псе, то су кукавице који немају петље сами гристи људе.”

 Аугуст Стриндберг

„А да, викао сам на комшиницу која има оволике кучиће. Вриснуо сам: ’Ђубре!’”

Петер Хандке

Са прозора, дува ноћни југо.

Тихо је.

У даљини чује се зверски и иритантни псећи лавеж, а у близини досадно, јетко и упорно гугутање проклетих и прљавих голубова...

На зиду удара стара зидна ура: дванаест заредом.

И киша почиње полако да лије...

Са небеса: милијарде светлуцајућих очију бдију над нама.

Тихо је...

Потом, однекуда, одјекује гласнији људски шапат:

... не, не могу да поверујем да Бог постоји, и да ме цео живот проматра, да ме и сада овога часа са неба гледа, и пажљиво посматра сваки мој корак и реч... не, не верујем у тако нешто...

Који трен доцније, у близини, чује се страховити прасак грома на небесима, муња на небу осветлила је цео кварт, а други људски страшљиви крик зачуо се однекуда истодобно...

Псећи лавеж утихнуо је, као и голубије гугутање.

Упозорења са наднебесја, очито, важе за све.

2023.

Nosferatu – Eine Symphonie des Grauens II[1]

„Гроф се насмеши и док су му се усне развлачиле преко десни, на необичан начин су се указали његови дуги, оштри очњаци.”

Брем Стокер, Дракула

„Те ноћи јавила ми се покојна бароница фон В ***. Била је сва у белом и рекла ми је: ’Добар дан, господине саветниче!’”

Сведенборг

Када је немачки експресионистички глумац Макс Шрек (Фридрих Густав Максимилијан Шрек) умирао у Минхену године 1936, у агонијским ноћима привиђала му се измишљена немачка лука Визбург, привиђала му се вампирска Трансилванија и дакако његов гроф Орлок из Носфератуа... бунцао је сироти Шрек, викао, запомагао... ни лечник др Шахт није му могао помоћи: што му је више доза морфијума давао, Макс Шрек био је у све горем стању, све до неколико минута пре поноћи 20. фебруара 1936, када је сироти Макс коначно испустио своју душу. Имао је тачно 55 година и 30 килограма.

Неколико дана пред своју смрт, смогао је снаге и написао последњу опоруку властитој жени Хелги и изричито заповедио да се коверат отвори и прочита тек након што умре...

Сирота жена, у раним јутарњим часовима, следећег дана, 21. фебруара, пошто је прочитала текст Максове опоруке, вриснула је, а који трен доцније, у нервном растројству, супа са писмом у руци скочила је кроз прозор властитог стана на другом спрату и погинула на базалстком плочнику великог минхенског Булевара Др Јозефа Гебелса тачно испред №. 88.

Неколико тренутака потом, један црни мачак јарко црвених очију прилази Хелгином лешу на плочнику, њуши га, граби писмо из њене руке међу своја уста и нестаје у маси људи.

Све ово са прозора гледа и проматра др Јакоб Шахт, и о свему оставља подробно сведочанство, са недвојбеним утиском да је у свему посреди био „утјецај неке наднаравне и неземаљске мрачне силе...”

П. С.

Три дана доцније др Јакоб Шахт усрелио се властитим револвером у прса, неколико минута пошто је завршио са јутарњим фруштуком и пошто је одслушао до краја Страуссову радијску композицију:Радетзкyмарсцх, оп. 228.

У његов самачки стан четрдесет дана доцније уселио се један баварски агроном са својим кућним љубимцем: црним мачком црвених очију...

---

[1] (nem.), Nosferatu – Simfonija užasa II

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: